Култура
САТИРА ФЕСТ
Постављено: 28.08.2015.
Дан библитеке посвећен је сећању на највећег српског сатиричара чије име носи установа стара 66 година, са око 75.000 наслова, преко 1.000 читалаца и бар једним догађајем месечно током целе године. Ове године гости су били Петар Лазић, један од најугледнијих сатиричара данашњице и Никола Оташ, карикатуриста. Уз причу о сатири и хумору, публика је први пут у овом здању имала прилику да види изложбу карикатура.

Дан библитеке посвећен је сећању на највећег српског сатиричара чије име носи установа стара 66 година, са око 75.000 наслова, преко 1.000 читалаца и бар једним догађајем месечно током целе године. Ове године гости су били Петар Лазић, један од најугледнијих сатиричара данашњице и Никола Оташ, карикатуриста. Уз причу о сатири и хумору, публика је први пут у овом здању имала прилику да види изложбу карикатура.
 
Дела Петра Лазића су превођена на тридесетак језика и заступљена у преко стотину светских антологија, енциклопедија и зборника. Између осталог, Лазић се налази у једној од најпрестижнијих светских енциклопедија „Две хиљаде најзначајнијих аутора XX века”, у издању Библиографског института Универзитета Кембриџ.
 
 
 
На САТИРА ФЕСТУ Лазић је говорио о Радоју Домановићу, његовом утицају на српске и светске сатиричаре, о савременим сатиричарима и погодном тлу за стварање непролазних хумористичких и сатиричних дела. Најзанимљивија излагања, судећи по пажњи и занимању  публике, били су сегменти вечери посвећени стваралаштву Петра Лазића, афоризмима, исечцима из новинских тексотва, књига и многобројних публикација настајалих у периоду распада велике Југославије,  превирања и стварања новог демократског друштва и многобројних малих држава на Балкану.
 
 
 
Паралелно са писањем књига бавио се новинарством и публицистиком. Новинарску каријеру почео је у студентском радио програму Индекс 202 као редактор дневне емисије у септембру 1982. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и “доживотни” уредник Индексовог радио позоришта (сатирични радио кабаре, по свим истраживањима најслушанија радијска емисија у историји СФРЈ и СРЈ).
 
Петар Лазић је био главни и одговорни уредник сатиричног листа Наша крмача (1996. – 1998.); директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина Бре! (1999. – 2004.); као и директор и главни и одговорни уредник дневног листа Глас јавности (2004. - 2005.). Од 2008. уређује и води на програму Београд 202 емисију Црно-бели свет.
 
Афоризми
 
Политика
 
Испред српске Скупштине налази се споменик Томе Росандића „Играли се коњи врани”. Ето, тако се улази у нашу Скупштину.
Не знамо где нам је дупе а где глава, али ће Парламент све то окупити на једно место.
Будућност
 
А сада лепо признајте: чија је идеја била да се крене у светлу будућност.
Ви сте нас повели у светлу будућност. Ви нас из ње и изведите.
Народ
 
Све смо учинили да будућа поколења још дуго помињу не само нас, него и нашу фамилију.
Доста смо учинили за поробљене народе света. Чим нас виде, одмах им је лакше.
О Николи Оташу
 
Рођен у Делиблату, сада живи и ради у Београду. Похађао морнаричко-техничку средњу војну школу и био официр на подморници. У Сплиту студирао на Филозофском факултету одсек ликовних уметности.
 
Карикутуром се бави од 1980. године. Учествовао на многим фестивалима и награђен са 74 награде.
 
Поред карикатуре, бави се илустрацијом и карикатуралном скулптуром.
 
Члан је УЛУПУДС-а, потпредседник ФЕ-ЦО за Србију, лидер организације за заштиту права карикатуриста - ЦРН за Србију.
 
Имао 35 самосталних изложби. Илустровао око 20 књига.
 
Објавио ауторске књиге карикатура: "Без речи", "Оташирање", За(ш)то и неколико књига у сарадњи са колегама.
 
Улога вашара у српској технолошкој револуцији
 
Најстарији српски ваздухоплови су два врана гаврана који су били у извиђачкој мисији на пољу Мишару. Некада су изнад Србије само птице летеле а данас је цео народ небески. Напредак, па то ти је!
 
Од времена када су два врана гаврана имала улогу ратних извештача, до данас – много смо напредовали, у сваком погледу. На земљи, у води... нарочито у ваздуху. А напредак се на овим просторима, пре свега, евидентирао на јавним масовним скуповима, у народу познатијима као вашари.
 
...Опет неке старе, мудре књиге кажу да је 1850. у Ужице (на вашар, а на шта би друго) дошао један турски паша на истим оним коњским колима са почетка текста. Народ се сјатио, разгледао, што пашу, што кола... Ко је пажљиво пратио текст зна да онај прота и онај трговац још нису били затворили финансијску конструкцију око набавке истих. Када кажем истих, мислим на набавку кола, не на набавку паше... паша је и даље било у изобиљу. Народ је разгледао, а онда мирно испратио пут Босне, коњска кола са све турским пашом на њима.
 
Паши длака с главе није фалила а некмоли патике. Нико камен није бацио, нико ништа није запалио, а руку на срце, ни локалне велможе нису позивале народ на мирни протест са певањем и пуцањем. У то време, требали се тога подсетити, на сваком масовном скупу, у српском човечанству познатијем као вашар, Срби су давали подршку Србији и свим силама се упирали да Турцима виде леђа. Али су у исто време имали више поштовања за коњска кола (са четири точка, додуше), него данашњи Срби за туђу покретну и непокретну имовину. О патикама да и не говорим.
 
Некада су масовни скупови у овој земљи представљали претечу сајмова технике, аутомобила, књига... Некада су се на њима могле видети новотарије, како техничке тако и духовне. А данас? Неке измождене, са предизборних плаката добро познате физиономије, машу ручицама док држе говоре. Покушавају да полете. Коридор су паљевином осветлили, патикама (и осталим провијантом) по веома повољној цени за пут су се снабдели... Небеске висине их чекају, како и доликује изабраним представницима васљенског народа.
 
Два врана гаврана с почетка текста, нису рекла своју последњу реч.