Просвета
СЕЛО ШИРОКИХ ПОГЛЕДА И ВЕЛИКОГ СРЦА
Постављено: 28.08.2015.
Милошевац има осам и по деценија дугу традицију хранитељства. Због бриге о деци без родитељског старања, старије, садашње и нове генерације су постале бољи људи, а питомо поморавско село надалеко познато по хуманости и добрим људима који су незбринутој деци пружили оно што им недостаје - топао дом и живот у породици.

Милошевац има осам и по деценија дугу традицију хранитељства. Због бриге о деци без родитељског старања, старије, садашње и нове генерације су постале бољи људи, а питомо поморавско село надалеко познато по хуманости и добрим људима који су незбринутој деци пружили оно што им недостаје -  топао дом и живот у породици.
 
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
 
Не живи се лоше у селу, у Милошевцу боље него у другим мањим местима, рећи ће сви житељи овог насеља са око 3.000 становника  које је током осам и по деценија постојања Центра за породични смештај деце без родитељског старања збринуло и однеговала више од 5.000 остављене деце. Многи од њих су након пунолетства остали да живе код хранитеља, ту где су одрасли засновали породицу и сами постали хранитељи.
 
- Зато што имамо дугу традицију хранитељства наше село је посебно, живот у њему бољи је него у било ком малом месту које нема примамљиве карактеристике града. То што нам недостаје као цивилизацијска тековина већих општина и градова, надомести нам наш начин живота са децом повереном нам на чување – каже Душица Јелић, хранитељица, мајка, кореограф сеоског културно уметничког друштва.
 
-  Организоване смо у клубу, имамо ван кућне активности, путујемо, имамо излете, екскурзије, дружимо се са хранитељицама из других места. Посвећене смо деци и стално уз њих унапређујемо свој и њихов начин живота. То не значи да нам је идеално у Милошевцу. Недостаје нам лекар, деца немају никакве активности осим фолклора и фудбала. Немају базен, дискотеку, дом за окупљање и дружење. Имамо фудбалско игралиште, али нису сви заинтересовани за спорт. На дечијем игралишту Центра окупљају се старији основци, док је средњошколцима и студентима привлачнији забавни живот у Великој Плани и Смедереву.
 
-  Све можемо да постигнемо када се добро организујемо. Жена у Милошевцу је и мајка, домаћица, хранитељица, запослена жена, обрађује земљу, гаји стоку, бави се кућним пословима, чува традицију, везе, плете, шије, њено ангажовање зависи од склоности и интересовања, слободног времена да се посвети себи. Кад се нешто воли није тешко – каже Јованка, представница породице Ђујић која се хранитељством бави од оснивања установе у Милошевцу.
 
Равноправне у свему 
 
Овде се већина жена изборила за своја права  - нема подељених послова на мушке и женске, оно што не може жена да ради обављају мушкарци, оне теже физичке послове, препуштају јачем полу. Одлучују о  свему што је важно за породицу, жена доприноси кућном буџету, пита се и одлучује. Путујемо, идемо где год пожелимо, никакве проблеме око тога немамо у породици.
 
-   Ипак, на селу није као у граду, ни као у иностранству, тежи је и мање привлачан живот за младе, али ко воли село остаје.  Ако желе да се баве пољопривредом, сточарством, неким другим послом, могу и овде да покрену неки бизнис,  а да одлазе у град кад пожеле, или осете  потребу  за променама и путовањем. Нека фабрика у близини решила би питање опстанка младих на селу где  већ имају куће и имања. Били би материјално збринути, а посао сигуран са извесним примањима  представљао би добар подстицај за оснивање породице -  износи своје ставове Љубинка Петровић.
 
Међу милошевачким женама хранитељицама, на  први пут организованом „хранитељском прелу“, уз  богат културно уметнички програм и пуну трпезу са специјалитетима домаће кухиње, нашла се Зорица Милчић, из Каменова код Петровца на Млави. Пензионисана медицинска сестра из Хановера живи пет деценија у друштвено уређеној и по много чему најнапреднојој евфропској држави. Долази редовно у завичај два - до три пута годишње када јој посао дозволи. Након пензионисања наставила је да се бави бригом о старима обезбеђујући на тај начин себи и породици додатна буџетска средства, што њеним пријатељима у Србији ни у млађем старосном добу није могуће.  
 
-  Нисам у могућности да у потпуности сагледам све позитивне и негативне стране живота на селу. За време одмора и празника видим само оне лепе стране завичаја и Србије коју неизмерно волим. Жена свуда мора да ради, али у иностранству има више права него овде. Жене су тамо слободније, зарађују плату, располажу својим новцем, не морају за све да питају мужеве. За њих је много тога, што је овде одомаћено, неприхватљив начин живота.  Сасвим другачије живе, пуним животом, окренуте себи и својим интересовањима, мање оптерећене кућом и породичним обавезама.  Наше жене још увек немају могућност, навику нити жељу,  да се посвете себи. Мужеви се и даље питају, зарађују и доносе паре,  оне се везују за кућу и раде најчешће оно 
што свекар, свекрва и глава породице сматрају да је добро за заједницу. Сви тамо радимо, чак и дуже него жене овде, али је олакшан живот, поједностављен и конципиран тако да се жена мање мучи. Нико не пере суђе и веш на руке, овде то жене и даље раде, не само у забитима источне Србије, него и овде у срцу Поморавља и Шумадије.
 
Да смо остали тамо где нас је Зорица оставила пре 5о година, далеко иза Европе, увек констатује када неизмерно срећна дође у Србију и разочарано се врати анализирајући затечено стање, ситуацију и  прилике и процени  шта све иде на штету наше жене. Оно што јој се као најупечатљивија карактеристика наметне је чињеница да се женама у Немачкој указује више пажње, да су поштованије од нас иако се и оне боре још увек за свој положај, место у политици, веће плате, руководеће функције -  али се боре.
 
Добри људи
 
У свакој прилици и на сваком месту Милошевац својим отвореним капијама и великим срцем потврђује да су његови житељи бољи људи, село напредније због того што њихови привремени чланови породица долазе из свих крајева Србије, некада из целе Југославије.  Пензионерка, Милеса Ресавац, чак и да је хтела није могла да  избегне хранитељски позив. Одрасла је са  штићеницима Центра  које је сматрала браћом и сестрама. Пре њених родитеља децу су чувале још три генерације. Када би се сви сакупили, укључујући и њигхове потомке, било би их за пун аутобус.
 
- Да нам није деце из Центра, живот би нам био сасвим другачији, налик осталим селима у окружењу. Мање динамичан, напоран и неизвестан. Поред тога што се у потпуности посвећујемо деци коју негујемо, волимо и васпитавамо као да су наша, остварујемо сигурне приходе и плаћене доприносе, што је у стању у каквом се наша држава налази више од две деценије, изузетно важан фактор да се преживи.  Није лоше живети у Милошевцу, али када би могао да се активира Дом културе, да заживи биоскоп као некад, позориште окупи талентоване људе за глуму свих генерација, устале се нека дешавања где би се укључило више људи, имали бисмо све што нам је потребно. Овако, функционишемо по групама - ко се бави фолклором, хранитељством, сточарством,  тако се и удружује, али ништа није већег обима и значаја. Кад би било шта могло да покрене омладину и усмери је ка неким активностима које ће од њих направити корисне чланове заједнице, вредне младе људе, заинтересоване за озбиљне ствари, не само за  кафиће, телефоне, компјутере, коцкарнице ... Дроге има свуда, чињеница је коју не смемо да занемаримо, нису од ове пошасти поштеђена села и мале средине – не жели да затвори очи пред негативним странама и изазовима модерног доба  мајка и хранитељица која будним оком мотри где сва њена деца, рођена и поверена њеној породици, проводе време.
 
Када се постави питање злоставања жена на селу не чини се да је насиље у породици табу тема о којој се не говори у овом селу. Има свега, кажу, као у осталим местима где је још увек срамота говорити о томе,где се ружне стране и негативне карактерне црте насилника прикривају.
 
Мање развода
 
- Нема драстичних случајева злостављања, углавном су свађе и расправе  мањих размера, због пијанства и нагомиланих фрустрација. Ако има насиља и насилника, жене, оне старије, мање еманциповане, не говоре о томе. Неке своју муку носе до краја живота, до гроба, а да нико није знао шта је преживела и колико батина добила док се борила да докаже да је равноправни члан многобројне породице. Често су злостављања трпеле од свекра и свекрве, мање од мужа и осталих чланова породице. Одлазе људи из села иако се нерадо одлучују на тај корак и у већини случајева враћају на огњиште кад остаре. У селу је све  више старачких домаћинстава и кућа у којима живи само по једна особа, најчешће бака.  Обилазе их рођаци, ту су комшије, увек се нађе неко ко ће да помогне. Људи се солидаришу и излазе у сусрет једни другима – каже Милеса Ресавац задовољна својим животом и учинком за породицу, село и људе који стицајем чудних околности пролазе кроз њихове животе остљављајући неизбрисиве трагове.
 
-  Милошевац је посебан зато што је отворен, прихватио је децу и људе са стране, отворенији од других села. Много штићеника је остало овде, оженили се и удали, чак и они који нису засновали породицу свој живот су везали за Милошевац. Направили куће, помажу хранитељима. Волим да одем до града, град нуди неке друге садржаје, али Милошевац просто обожавам. Волим вечери у селу, Мораву, све моје је везано за Милошевац. Град ми заокупља пажњу на један дан.  
 
Дуг је пут да се жена избори за своје место, сматра Јасмина Ђуришић, хранитељица која је живот у граду, заменила за живот у селу, а да се никада није покајала што је одабрала мало место уместо да је са породицом отишла да живи у неком другом месту које ће јој пружити више и боље.
 
-  Жена се током целог свог живота прилагођава неком, нешто учи, некоме чини, удовољава захтевима свих чланова породице. Степеник по степеник, савладава препреке, обликује се према мужу, повинује правилима које успоостављају свекар и свекрва,  све док не стигну унучићи од своје  и однегованедеце што је врхунац за све нас, циљ и коначно успостављање хармоније живота.  Већина домаћица које нисмо биле запослене, нити градиле каријеру, имамо такав став о животу. Срећа је да смо као хранитељице остваривале приходе, па смо по том основу биле равноправни чланови породице. Живи нас 12 у једној кући, свекрва држи пијац, мушкарци шталу, обор и њиву, ја сам код шпорета, снајка са децом. Стигнемо све - њиву и башту, надгледамо децу, са пријатељицама и комшиницама делимо све, идемо на концерте, у позориште, на изложбе. Не недостаје нам ништа, град је на двадесетак километара, можемо да бирамо где ћемо, кад год пожелимо промену и излазак. Не бих ни деци пожелела други живот, дефинитивно не. 
Дошла сам из Београда и прилагодила се, остала за сва времена. 
 
Тешко али занимљиво и динамично
 
Пензионерка, Миланка Лукић, некадашња директорка Центра за породични смештај деце у Милошевцу, сматра да је тешко и напорно живети у селу. Није искористила прилику да као млада оде у град и негде живи лагоднијим животом што би пожелела млађим генерацијама које због лошег стања у држави, незапослености и недостатка средстава да сами започну бизнис, остају на селу или одлазе у иностранство где до су до краја живота грађани другог реда.  -  Све је тешко, не могу да поредим град и село, никада нисам живела у граду. Не знам колико им је лакше, могу само да говорим о ономе што видим и примећујем као разлику  када будем на кратко у граду. Дефинитивно нама у селу је тешко, по разним основама,  без обзира на то што сам ја имала живот савремене жене као руководилац установе, слободна да одлучујем, независна у сваком погледу.
 
Сасвим супротно, да је занимљиво  и динамично живети на селу, мисли њена колегиница, дипломирани социјални радник у пензији, Радмила Јовановић.
 
- Живим 40 година овде. Дошла сам да видим шта је Милошевац, шта је породични смештај и остала овде, засновала породицу, родила децу, добила петоро унучади. Стварно је лепо, кажем искрено, пуним срцем, без двоумљења и дилеме да је тамо негде боље.  Не недостаје ми град и све што градска средина нуди. У нашем стану у Београду живи син са породицом и користи сваки слободан дан да доведе децу код нас. Нису се одродили. Воле и они Милошевац.  Овде се сви познајемо, као једна велика породица живимо. Окренути смо једни другима, али да би млади остајали на селу држава мора да им понуди богатији садржај, могућност запошљавања, боље услове живота.
 
Радећи дуги низ година у Центру, бивша социјална  радница,  упознала је све житеље села. Зна како размишљају,  чему придају већу важност, како се боре за бољи живот, колико поштују и брину о својим члановима породице.
 
- Већина женау Милошевцу је едукована, мушкарци покушавају да наметну своју вољу, али се то не прима у овој средини. Могу жене да се изборе и са мушком агресијом, нема у тако значајном  броју злостављања и омаловажавања доприноса жена породици као у другим местима. Мање је и развода, скандала и злостављања, што не значи да га нема. Боримо се колико год можемо у стручним службама, па и саме хранитељице које похађају семинаре, радионице и стручна предавања, да укажу на последице злостављања и препознају насиље у било ком облику.
 
Драгица Танасковић, хранитељица 26 година, предњачи у организовању дружења, путовања, окупљања чланица Клуба хранитељица које су увек спремне да буду добре мајке, успешне жене, корисни чланови друштва,  носиоци политичких функција, одговорни руководиоци, савесни радници, пожртвоване супруге, хранитељице које се усавршавају, едукују, шире знања и видике.
 
Едуковане хранитељице
 
-  Организовањем дружења, радионица, прела и других манифестација желимо да  покажемо да жене Милошевца нису само вишеструке мајке. Уз  сав терет који носе свакодневно могу за веће скупове и значајне догађаје да припреме колаче, разне специјалитете, да покажемо да се нисмо умориле од посла на њиви и у кући, да настављамо истим темпом, несмањеним еланом даље. Велики број хранитељица се бави баштованством, живинарством, повртарством, успешни су пољопривредни произвођачи. Њихови су производи тражени на тржишту, успешне су у свему. Ако су вам пуни замрзивачи, паметно расподелите надокнаде и месечна примања која имате у породици, много је лепше живету на селу него у граду. Ако се младима пружи могућност да могу да добију место у неком предузећу у околини, могу да се баве додатним пословима и да остану на селу. Без посла је тешко. Имали би нормална средства за живот. Имамо велики број деце на породичном смештају, имаћемо ускоро још више, недостаје нам базен, амбуланта, више културних садржаја – износи добре и лоше стране села једна од жена која је свој живот везала за Милошевац, док су јој деца сопствена и однегована расута по свету.
 
-  Заједно са Колом српских сестара трудимо се да селу донесемо бољитак, урадимо нешто за све грађане. Мало наших жена је успело да се поред обавеза у кући и око деце  бави политиком, буде на функцијама у партији и месној заједници. Хранитељица сам и пасионирани рибар, рођена сам на Морави, одрасла на реци, кад год се уморим Морава ми је акумулатор који ми пуни сваку пору тела, тек онда могу да функционишем, све што могу да урадим радим сама, не идем код фризера, трудим се да што мање пара утрошим на нешто што и сама могу да урадим. Трудим се да допринесем бољитку породице, пре десет дана сама сам извадила из Мораве дрво дугачко 15 метара. Имам 64 године и не посустајем. Још могу и хоћу, још желим да помажем и допринесем да добар глас о Милошевцу буде још бољи, да наше село буде средина у коју ће се млади враћати после студија, заснивати породицу и борити се за напредак заједнице.