Културни водич
Центар за културу Масука
На Богојављење 2016. године навршиће се осамдесет седам година постојања позоришног живота у Великој Плани, дакле, безмало девет деценија од прве изведене домаће представе, како нам казује сачувана позивница за Богојављенску забаву, 19.јануара1929. године, у механи браће Милојевић. На времешној позивници у рукопису стоји да цењенога са штованом породицом новоосновано Позоришно друштво „В. Масука“ позива на прву забаву са концертним делом; после поздравне речи председника уследиће извођење позоришног комада „На самртним мукама“ и шаљиве једончинке „Мића из војске“. Улазница је била – добровољни прилог.
 
Време је од нас сакрило иницијаторе оснивања позоришне дружине, прве глумце, „редатеље“, костимографе, али није неосновано да је први позоришни вирус у Велику Плану стигао од паланачких гимназијалаца, попут Велимира Живојиновића Масуке ( наш завичајни песник, преводилац, театролог, критичар,управник позоришта у Београду, Нишу, Скопљу, Смедеревској Паланци, драмски писац ) , још раних двадесетих година, преко гостујућих, али надасве кратковеких домаћих дилетантских дружина. Представе су игране о великим празницима, углавном током зиме, кад су замирали пољски послови, у виђенијим плањанским кафанама. Ансамбл су чинили гимназијалци, учитељи, окретне калфе, Клефишови грлатији и маркатнији кланичари. „Костимографи“ су били посебно цењени, јер су имали незахвалне задатке да у драмолетима каквог голобрадог ђака патворе у сценску хероину, јер је било незамисливо и деценијама после Богојављења 1929. пустити своје женско дете у глумце , сведочили су својевремено „исписници“ тих времена.
 
За разлику од сијасет кратковеких дружина, Позоришно друштво „Масука“ је између два велика рата имало своје редовне играчке сезоне у време зимских крсних слава и еснафских забава, за поједине ансамбл-представе „са играњем, певањем и пуцањем“ тражило појачање у члановима певачких друштава „Србобран“ и „Сремац“. На репертоару су били Веселиновић, Стефановић, стихови Лазе Костића, Ј.Ј. Змаја, Бабића, Бандића. Уз „херојски театар“, плањанска публика је врло радо гледала комедију. Тако је до дана данашњег.
 
У раним 50-тим, окосницу културног живота у Великој Плани чинила су два друштва, „Абрашевић“ и „Железничар'', која су окупљала све што је у овом граду знало да свира, пева и игра. Било је то време чувених игранки код Колске, када су „црвени датуми“ НОБ-а били прослављани уз нове и нове фолкорне кореографије, хорске и, наравно, драмске тачке. Био је то почетак новог живота Позоришта „Масука“, селидба од подрума Милиције, до сале у гимназији, време управниковања Мише Лукића, „Ђида“, Катајева, Ернербуговог „Лава на тргу“... Било је то време глумачких бравуроза Дуње Лукић, Леополда Сучића, Даре Веселиновић, Душице Ранковић, Слободана Бојковића Њуже и других наших суграђана које је „обележила“ Талијина уметност, тек толико да се „одударају“ од паланачког просека. Било је то време када је почела неуништива наклоност Велика Плана – Бранислав Нушић, време врхунског драмског аматеризма у Великој Плани, које се поклопило са доласком барда домаћег глумишта, Витомира Вите Стефановића.
 
Витомир Стефановић је рођен кад и плањанско позориште, 1928. године, и умало да заједно прославимо тај велики јубилеј, осам деценија „Масуке“. Отишао је последњег маја 2008, после осамдесет режија, стотинак сценографија, пар десетина незаборавних рола попут Голсфортијевог Џонса, Стриндберговог Оца, Животе у Нушићевом „Др“.Од шесдесет година континуираног рада у Позоришту „Масука“, бар пет децеднија је као редитељ „школовао“ генерације и генерације „Масукиних“ ансамбала, премошћавао смене генерација, био претеча мултимедијалног театра, вратио античку комедију у аматеризам преко свог „најдражег експеримента“, Омладинског ансамбла, био „доктор за Нушића“. Поставио је на сцену готово читав опус оца српске комедије 20. века , само „ДР“-а у пет поставки, са 125 извођења! За то је имао снаге још само један национални театар. Тринаест Витиних представа прошле су „селекторске голготе“ и стигле на Републичко такмичење аматерских позоришта, када је то нешто стварно значило, две су игране и на савезним фестивалима у Требињу. По наградама, то су били зенити Позоришта „Масука“, 1974. године, за „Халелују“ Ђорђа Лебовића и златна маска глумцу Душану Јанићијевићу у црној комедији „Сад се смеј, Сотире“, у режији Маге Милановића.
 
Златне „Масукине“ године биле су позлаћене  раскошним талентом  једне Раде Ђурђевић, Владе Ђурића - Ћалета, Јована - Јове Илића, Владе Тасића, Драгана Николића - Јордана, Маге Милановића, Ђокице Миљковића, Милице Станковић, потом Лозане Вељковић, Нене Бајић. Позориште је пред плањанском публиком изводило Александра Поповића, Стерију, Нушића, Љубомира Симовића, драме завичајног књижевника др Љубише Јовановића, Ивана Студена и једну од својих пресудних репертоарских смерница, театар Душана Ковачевића. Од осамдесетих на овамо, афинитети и таленти ансамбла су били такви да су плањански аматери, у праизведби, или паралелно са Атељеом 212, играли све значајне апсурдне комедије Душана Ковачевића, од „Пролећа у јануару“, „Маратонаца“, „Сабирног центра“, „Урнебесне трагедије“, „Радована Трећег“, до драме „Свети Георгије убива аждаху“ која је постала „светло наде“ да ће се преболети  дубока ансамбл-криза, настала после 2005. године, због смене генерације међу „сениорима“.

После генерације „сотироваца“, коју је предводио Душан Јанићијевић, нову енергију „Масукином“ ансамблу дали су Синиша Катић, Валентина Јанићијевић, Небојша Милосављевић, Мирјана Донић, Радмила Ковачевић, Далибор Стевановић, Златко Илић. Баш тада, стасала је једна од најдаровитијих чика Витиних омладинских сцена, са Милошем Дилкићем, Милицом Ђуровић, Владом Станићем, Николом Маринковићем, Милошем Радојевићем, Даницом Станимировић, који су заиграли и под  паском професионалне завичајне редитељке, Анђелке Николић, која је на плањанску позоришну сцену поставила Шеферову „Мрачну комедију“ истог часа када се играла и у Лондону, „Мишоловку“ Агате Кристи када је стара дама поново била у моди на свим светским позорницама.
Некада су у време одржавања „Вождових дана“ многи глумци са професионалних позорница долазили  на Летњу позорницу у Радовањском лугу и раме уз раме са „Масукиним аматерима“, или обратно – како се узме, играли у наменским пројектима који се дотичу епохе Првог српског устанка и Вожда Карађорђа Петровића. Поменимо на овом месту тек покојног Милоша Жутића, Данила Лазовића, Новака Билбију, Предрага Момчиловића, Даницу Крљар, Томислава Трифуновића, Љиљану Драгутиновић, Танасија Узуновића, Небојшу Кундачину. Потом је манифестација попримила, по диктату укуса  публике и пре свега економије, другачији, утишанији обрис, сходно одсудном историјском догађају који се обележава, годишњици убиства Вожда Првог српског устанка, Карађорђа Петровића.
 
Највеће успехе, мерене фестивалским наградама и признањима, позориште ЦЗК „Масука“ постиже последњих година.  Прегршт златних маски и повеља на Фестивалу фестивала у Требињу и чувеном Кулском фестивалу, на ДОПС-у у Јагодини, Белој Паланци, глумачким фестивалима у Богатићу, Лозници, БАП-у. Центар за културу ''Масука'' успоставља сарадњу и размену представа са позориштима у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Словенији, Македонији, учествује на Барском љетопису, Нушићевим данима, БИТЕФ-у. Поменимо делом глумце и редитеље најтрофејнијих представа „Женидба“, „Кућа на граници“, „Шалтер“, „Кући“, „Контролни“, „Сакати Били са Инишмана“, „Неки то воле вруће“, „Симфонија у Б молу“: Нена Бајић, Јелена Стојадиновић, Златко Илић, Небојша Милосављевић. Вукица Ковачевић, Светлана Тришић, Марко Богдановић, Милош Армуш, Марко Пантовић, Милан Николић, Давид Видић, Славиша Марјановић, Миљана Миловић, Николина Младеновић, Дејан Цицмиловић, Павле Јозић, Милан Ковачевић, Зоран Ракић.
 
И ако већ говоримо о глумцима и цифрама, за безмало девет деценија Позоришта „Масука“ и његових 200 премијера процењује се да је око 700 људи живело у „свету позоришних илузија“, као глумци, редитељи, сценографи, костимографи, техничари, инспицијенти, реквизитери и управници.
Библиотека Радоје Домановић
Почеци библиотекарства у нашој средини су тешко одредљиви. У историјском архиву на једном попису читалишта у Србији стоји , уз годину 1891,  Читалиште у Великој Плани, и нигде више. Истарживачи, попут унивезитетске професорке библиотекарства, Десанке Стаматовић, помињу читаонице у Новом Селу и Марковцу из 1974. године, а од Плане и њене претече ни помена! Будући да су Смедеревска Паланка и Смедерево своје читаоне имале већ половином 19. века, немогуће је замислити да је наш град био без библиотеке све до друге половине 20.века?! Вероватно је од колективног  памћења остало скривено да је општина за Читалиште одредила какву кућу без кирије , са стотинак књига, чланарином прво од 72 гроша, после се радило о динарима, где су се читале „Српске новине“, „Школа“, „Будућност“, „Застава“, „Мисао“, „Глас народа“, „Пољопривредник“.
 
Скоро да се нико и не сећа периода када се под именом „Танасије Младеновић“, градска библиотека сељакала од „Рекавице“, просторија данашњег „Центротекстила“, „Електромораве“, до зграде Народног унивезитета, где се и најдуже задржала, од 1981. године, када се коначно преселила на „рођену адресу“: Косовска 17, 11320 Велика Плана.
 
Почела је са 560 књига и 212 чланова, како је показао што попис, што инвентар, те родоначелне 1949. године. Почетком 80-тих, Библиотека „Радоје Домановић“ се трајно усељава у своју више лепу, него функционалну зграду, разломљене архитктуре, површине 840 квадрата, високе ауле са публикумом и галеријским простором, са малом и великом читаоницом и са полицама које су према последњем попису примиле 59.192 библиотечке јединице, у преводу: књига.
 
Књига чланова има попуњено 1000 рубрика, односно уписаних 483 одрасла корисника и 517 деце. Чланарина је једнообразна, 300 динара, али сваке јесени, од октобра, Месеца књиге, бесплатно уписује прваке градских основних школа. У протеклој години, књижни фонд је обновљен са 2289 наслова. Купљено је 820 књига, а остало је стигло откупом Министарства културе Србије и путем поклона аутора и издавача, завештањем легата и сл. У читаоници заинтересовани чланови и грађани могу, у оквиру радног времена библиотеке, прочитати дневну и ревијалну штампу, попут „Политике“, „Политикиног забавника“, „Добро јутро“, „НИН“, „Астрономија“, „Данас“, „Република“, „Сцена“.
 
Поред прикупљања, обраде, чувања и издавања књига на коришћење, часописа и новина, списа и музичког материјала, што је дефиниција библиотечке делатности, Библиотека „Радоје Домановић“, од оснивања, а особито од своје просторне самосталности, највећу могућу пажњу посвећује промоцијама стваралаштва највећих књижевних, научних, ликовних, сценских аутора, али и завичајних стваралаца. Поред креативног обележавања Дана библиотеке, 4. фебруара, што је дан рођења великог српског сатиричара, Радоја Домановића, представљани су на Сусретима завичајних стваралаца академик Радомир Лукић, Иван Студен, Миодраг Игњатовић, Добрила Николић, др Љубиша Јовановић, Блажо Стевановић, Срђан Симоновић, Жика Ивановић, Зоран Јовановић и др.
 
Последње деценије оријентација „Домановићеве“ библиотеке је сусрет плањанских читалаца са врхунским ствараоцима домаће и стране литературе. После Симпозијума о српској постмодерни, уз деценију и по постојања Часописа „Наш траг“, Библиотека „Радоје Домановић“ је постала омиљено стециште за „премијеру“ нових дела једног Горана Петровића, Давида Албахарија, Горана Милашиновића,Горана Гоцића, Александра Гаталице, Виде Огњеновић, Светислава Басаре, Светлане Велмар Јанковић, Драгана Великића, Мирјане Ђурђевић, Јовице Аћина, Михајла Пантића, Васе Павковића, Владана Матијевића, Драгана Јовановића Данилова, Чедомира Антића, Драгољуба Живковића, Славена Радовановића, Дорис Лесинг, проф. др Љубомира Ерића, Бојана Јовановића... Дакле, ново и свеобухватно у области литературе, историје, филозфије, психологије, стрипа, научне фантастике.
Дом културе Влада Марјановић Старо Село
Основан је априла 1969. године и још тада је дефинисана његова основна делатност: организовање културно-просветног и забавног живота. Статус  јавне установе добија 1992. године и од тада се делом из буџетских, делом из сопствених средстава финансирају његове активности: промоције поезије, прозног стваралаштва , музичке и сценске уметности, организација фестивала, кинематографских вечери.
 
У склопу Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу функциониште библиотека са око 2.500 регистрованих библиотечких јединица, чији је „заштитни знак“ веома занимљива и богата стрипотека. Здање дома културе поседује велику позоришну салу са 285 седишта и диско-салу у којој се одржавају камерне представе, трибине, јавне дебате, видео-пројекције, књижевне вечери. Ипак, куриозитет овог диско-клуба, дома културе и „историје“ забавног живота у Старом Селу је дуга традиција дискотеке. Диско-игре сваког викенда континуирано трају од родоначелне 1969. године, чак и када су 80-те и 90-те у забавни живот младих и тренд вечерњих излазака увели кафиће и кафе-ресторане. Дискотекуу Старом Селу посећивале су генерације и генерације младих овог и многих околних места, била је и остала препознатљива по сјајној музици и када су специјалне Журке ветерана, данашњи тинејџери играју тик уз своје родитеље.
 
Осим грознице суботње вечеру, дискотека Дома културе у Старом Селу зна да угости неколико десетина сензибилисаних гледалаца који ће радо погледати представу МАЕКС-а, пројекције на Фестивалу српске фантастике, Фестивалу документарног филма „Златна буклија“, укључити се у расправу са политичким коментаторима Љубодрагом Стојадиновићем, Зораном Петровићем Пироћанцем, историчарима попут Костом Николићем, Чедомиром Антићем, Бојаном Димитријевићем, Радомиром Поповићем, два сата без даха уживати у прози и познантству са Михајлом Пантићем и Гојком Божовићем, у свирци бендова Ван Гог и Освајачи, музичара-бубњара.
 
Старосељски културни живот је обогаћен једном посебношћу, део је многих музејских прича и етно-историја по уникатној невестинској капи од смиља, која је вокалном ансамблу са репертоаром древних изворних песама дала име „Смиљевац“.
Културно-уметничке манифестације
Ликовна колонија „Покајница“

Давне 1968, „трио“ уметника из Велике Плане, Томислав Милошковић – Проја, Велимир Михајловић и Витомир Вита Стефановић, дошли су на идеју да се на одсудном месту српске историје, покрај цркве –брвнаре Покајница окупе на неколико дана и  да кроз ликовну радионицу опредмећују и завичају поклањају своју инспирацију и имагинацију. Већ првога лета придружили су им се још по који уметници из Велике Плане и Смедеревске Паланке.
Почетну идеју о скромној ликовној радионици кроз неколико година надмашила је репутација мистичних и прекрасних предела Покајнице, пословична плањанска гостољубивост, ера „златне плањанске боемије“. Ликовна колонија „Покајница“ финансијски постаје подржавана од стране општине, односно КПЗ. Установљава се и данашњи принцип: учесник колоније оставља легату по један свој рад. До данашњих дана, накупило се негде око три стотине сликарских, вајарских, графичких радова, инсталација, мултимедијалних креација, која чекају стрпљиво на завичајну музеј-галерију и своју сталну поставку. Реч је о колекцији тешко проценљивих, изузетно вредних дела, јер као једна од старијих и познатијих ликовних колонија у земљи, „Покајница“ је током своје четири деценије угостила једног Бранка Протића, Владислава Шиљу Тодоровића, Александра Луковића Лукијана, Драгана Лубарду, Бранка Миљуша, Мому Марковића, Јагоду Живадиновић, Николу Вукосављевића, Здравка Мандића, Јаноша Месароша. Великоплањанска колонија је још почетних 90-тих стекла статус међународног окупљања уметника, због учешћа познатих белгијских, јапанских, кинеских, бугарских, македонских, италијанских стваралаца. Веома пресудан је и њен утицај на посебан „плањански феномен“, велики број завичајних врхунских уметника, који су на београдским, новосадским и нишким академијама стицали звање магистара ликовне уметности. Сваког јула, када се Ликовна колонија „Покајница“ одржава , понеко из „завичајног клуба“ учествује у сазиву, уз гостујуће уметнике.

Позоришна манифестација „Масукини дани“

На културној мапи и у културном календару наше општине „Масукини дани“ се близу четири деценије, од 1977. године и у маниру прохујалих времена, одвијају у новембру и децембру месецу. Почело је као ревија најбољих репертоарских остварења околних позоришних сцена, Смедеревске Паланке, Јагодине, Раче, Смедерева, сеоских позоришта попут милошевачког, лозовичког, крњевачког. Било је то време врхунског драмског аматеризма, укусу и знању публике били су довољни такви домети, са великим и радосним ишчекивањем поздрављале су се „Масукине“ премијере.
Временом, по диктату све искуснијег театарског гледаоца, „Масукини дани“ су репертоар пунили култним представама, „представама сезоне“ са профи-позорница. Тако се и данас не заборавља гостовање Београдског драмског позоришта са „Златним руном“, „Проклетом авлијом“, крушевачког са „Свињским оцем“ и „Театром чудеса“, Мадленијанума са „Гретом Гарбом“, „Фридом Кало“, Народног позоришта из Београда са „Покондиреном тиквом“, ''Кир Јањом'' и балетским гала програмом проф. Константина Костјукова, Звездара театра са низом пројеката, сомоборског са „Путовањем у Нант“, шабачког са „Буздованом“, „На кланцу“, ужичког са „Ожалошћеном породицом“, новосадског са „Сумњивим лицем“, нишког са „Укроћеном горопади“и „исидором Данкан“. Верна плањанска публика истрајно је пратила и све пратеће програме „Масукиних дана“, незаборавни концерт смедеревског хора „Кир Стефан Србин“, симпозијум о В. Ж. Масуки, матине програм за децу и омладину.
 
Манифестација „Вождови дани“

Идеја о оваквој, програмски мултимедијалној манифестацији родила се на округлом столу историчара , августа 1992. године, који је био посвећен личности Вожду Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу и великом српском расколу. Већ јула 1993. у најакустичнијем природном амфитеатру на Балкану, међу столетним храстовима Радовањског луга, у мит и сећање на 26. јул 1817. године када је свирепо погубљен на оближњем Војкића имању и првобитно сахрањен Велики Вожд испод радовањског храста, уткана је прва премијера „Вождових дана“: Студенов „Вожд“ у режији Владе Тасића. Од тада, централни део манифестације „У славу Великог Вожда“ је сценски приказ на летњој позорници који припада корпусу историјске драме. Током ових година, многобројна публика, минимум хиљаду по премијери, гледала је Студеновог „Вожда“ у неколико изведби, „Црног Ђорђија“ Милета Кордића, Ковачевићеву „Српски драму“, монодраму „Карађорђе и смрт“, сценску адаптацију епске песме „Почетак буне на дахије“, стиховану драму Ђуре Јакшића „Станоје Главаш“, „Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића, играно-документарни филм „Црна зора“, драмолет „На раскршћу“. Лик Карађорђа Петровића тумачили су Јова Илић, Данило Лазовић, Предраг Момчиловић, Небојша Кундачина, Душан Јакишић, Иван Вучковић. Из родоначелног скупа историчара проистекао је и десетогодишњи научни симпозијум „У славу Великог Вожда“, који је окупљао еминенте познаваоце устаничке епохе у књижевности, историји, хералдици, филмској и ликовној уметности. Резултат је богата едиција научних зборника који су постали научна грађа Института за књижевност и уметност САНУ.
У склопу „Вождових дана“, осим календара Ликовне колоније „ПОКАЈНИЦА“ одвијају се активности и осталих институција културе, попут Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу и особито Библиотеке „Радоје Домановић“, која приређује промоције романа и прозних дела са проседеом историјског штива, па су тако гости Велике Плане били Светлана Велмар-Јанковић, Горан Милашиновић, Живорад Лазић, Бане Јовановић. На летњи Аранђеловдан, на светој литургији, у Цркви-захвалници у Радовању, задужбини краља Александра Првог Карађорђевића, одржава се парастос и помен на првобитном гробном месту Карађорђа Петровића.
 
МАЕКС у Старом Селу

Фестивал Мале експерименталне сцене, МАЕКС у акрониму, заправо је заштитни знак и најважнија мисија Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу. Осмишљен је у главама великих ентузијаста Добрице Миловановића и једног од најзначајнијих културног ствараоца нашег краја, Јована Јове Илића, још 1979. године. По типичним плањанским канонима, МАЕКС је тада „играо само једно лето“, и „одмарао нас“ до 2001. Године, када је поново покренут, на иницијативу истог Јове Илића, уз подршку Синише Марјановића и Југослава Тодоровића, представника дома културе.
Од тада се МАЕКС одржава сваке године, „од Петровдана до Госпођин дана“, дакле, у јулу и августу. На репертоару је било стотинак представа различитих жанрова, понекад надилазећи „мале, камерне форме“, уз гостовање професионалаца попут Раде Ђуричин, Радоша Бајића, Тање Кецман, Весне Анђелковић, Небојше Кундачине, Милана Ђурђевића, али и безброј аматера из читаве земље.
Посебна вредност МАКЕС-а је  „буђење позоришног живота“ међу самим мештанима. МАЕКС је заслужан што се активирао Драмски студио МАСКА, који годишње припреми од једне до три премијере. До сада су аматери из Старог Села на репертоар стављали комедије „Радован Трећи“, „Ванцаге“, „Ах, забога, стишајте се мистер Дринк“, „Јелисаветини љубавни јади“, „Јевремови мемоари“, „Свет“, „Живот у тесним ципелама“, „Маслачак и ретард“.
 
Сабор „Дани Мије Крњевца“

Одвија се од 2001. године у Крњеву, у завичајном месту легендарног композитора, инструменталисте, музичког педагога, Миодрага Тодоровића Крњевца. Као организатор појављују се МЗ Крњево и Савановац, као покровитељ СО Велика Плана. Идеја је била очување аутентичне српске мелодије и музике балканских простора, пошто је Крњевац непревазиђени композитор народне музике са ослонцем на најчистију традицију. Мало је познато да је Мија Крњевац, наследивши гене оца Александра, чувеног међуратног  хармоникаша, компоновао више од 700 севдалинки, романси, шлагера, фолк-нумера, поскочица, далматинских напева, 150 кола и композиција за народне окрестре, па чак и музику за танго и валцере. Многи су неупућени и изворној музици приписују песме „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“, „Јесен дође, ја се не ожених“, „Бисенија“, „Пролази јесен, на прагу је зима“, „Кафу ми драга испеци“,  а компоновао их је наш завичајац. Сам је рекао да му је песма живота боемска рапсодија „Љубав ми срце мори“.
Седам пуних јесени, при крају октобра, после строге аудиције, на „Мијиним данима“, уз пратњу академског  оркестра Саше Смрекића, наступају висококвалитетни солисти-аматери, а од 2008. У такмичарском рангу су и хармоникаши-сениори. Досадашњи победници „Мијиних дана“ су Мирослав Ђорђевић, Александар Тирнанић, Љуба Савељић, Сузана Стојићевић, Горица Гајић, Маријана Лазаревић, а као гости су анступали осведочени извођачи Мијиних песама, попут Предрага Цунета Гојковића, Станише Стошића, Анђелке Говедаревић, Мирослава Илића, Милана Бабића.
 
„Дани под липом“ у Крушеву
 
Позоришна манифестација, настала по концепту позориште пред сваку кућу. Од пре седам година, сваког августа одвија се у најмањем селу великоплњанске општине, заправо засеоку Крушево, које је неколико километара удаљено од Велике Плане, али и од Великог Орашја. Име је добила по амбијенту где се позоришне представе одигравају, у дворишту сеоске нижеразредне школе којим доминира врло разграната липа старија од пола столећа.
Будући да се становници осмадесетак крушевљанских домова претежно баве пољопривредом и да тешко и зими, а понајмање лети имају времена и склоности да посећују културне манифестације, челни људи Крушева су дошли на идеју да им позориште доведу „на ноге“. Сваке августовске суботе, кад падне ноћ, стотинак сељана разних генерација дођу у тетар под липом, често право из баште и њиве, одлажући мотику на улазу у школско двориште.
На „Данима под липом“ саберу се сви пројекти сезоне  домаћих позоришта и гостује најрадије виђен гост, првак ужичког Народног позоришта, Томислав Трифуновић, уз још по којег професионалца.
 
Фестивал документарног филма „Златна буклија“

За „првих“  десет година, фестивал „Златна буклија“ је добио интернационалну одредницу. Међу више од  две стотине остварења пристиглих у такмичарски ранг минулих пролећа, има филмова које су потписали документаристи из Румуније, Македоније, Бугарске, Македоније, Црне Горе, Републике Српске. Само прави филмофили пристају на чланство у жирију, јер је реч о четрдесетак часова гледања и селектирања документарних прича и записа,доношење одлука о гран при и равноправним ауторским наградама.
Концепција фестивала је да не буде потцењен ни један аутор, а да најбољи буду награђени, истичу домаћини „Златне буклије“, који желе да плањански фестивал допринесе продукцији документарног филма у нашој земљи и на Балкану, јер управо документаристи чувају од заборава аутентични живот.
На „Златној буклији “, протеклих година  гран при жирија одлазио је у руке еминентним ствараоцима попут Владимира Перовића, Желимира Жилника, Николе Лоренцина, Бранка Станковића. Афирмисани су млади редитељи и новинари, окупљане највеће балканске ТВ куће, независне мреже и продукције.
 
Дани општине Велика Плана

Општинским статутом, 2008. године, утврђено је да се за Дан општине Велика Плана узима 30. април 1924. године,  када је Краљевским указом Велика Плана проглашена за варош-град. Била је то статусна потврда свеопштег развоја нашег града, чија се индустрија око Клефиш-Шојсове кланице згушњавала у нови стамбени центар, који је и данас наше централно градско језгро. У руралну слику Велике Плане тих 20-тих све више су продирали призори и навике „белог света“, играо се тенис на тенис-плацу, први адвокати фијакером враћали кући у ситне сате, окретне калфе спремале реситале и прве позоришне представе.
Током ових неколико година, Дан општине се проширио на неколико последњих дана априла, укључујући у програм низ спортских, хуманитарних  и културних манифестација, са посебним акцентом на помало заборављену традицију Саборовања. Две године уназад, Дан сабора плато код градског парка претвара у велику „моравску шареницу“, јер се на штандовима градских и сеоских МЗ презетнују рукотоврине и кулинарски специјалитети на „задату тему“. Једног априла била је то пшеница и воде нашег завичаја, другог кукуруз.  Део етно-дана,Дана сабора чине фолклорни и концертни наступи, награде и можда блага суревњивост због истих, јер понеко мора остати „кратких рукава“. Један од најпосећенијих програмских садржаја је рок или фолк-концерт који град поклања својим најрасположенијим суграђанима свих генерација, а централни  је, неприкосновено, свечана седница Скупштине општине. Она има мултимедијални карактер, нимало не подсећа на сувопарне соц-реалистичке академије, политичке трибине. Специјалним музичко-сценским-видео приказима трудимо се да сажемом најбоље и најважније у години за нама, да гостима представимо прави дух Велике Плане и њених села. Истовремено, посебним филсмким сторијама приказујемо резултате институција и појединаца који су добитници највиших општинских признања.
 
ПРОЈЕКТИ И „ФЕНОМЕНИ“ КУЛТУРНОГ СТВАРАЛАШТВА
 
Часопис за културу и уметност „Наш траг“

Навршило се 20 година постојања Часописа за културу и уметност „Наш траг“. Великоплањански периодик спада у најугледније часописе те оријентације у Србији, доноси текстове прослављених и најдаровитијих домаћих писаца попут Давида Албахарија, Радована Белог Марковића, Горана Петровића, Владана Матијевића, Гојка Божовића, интервјуе са Видом Огњеновић, Светланом Велмар Јанковић, Филипом Давидом, Игором Марјоевићем, Драганом Великићем, приказе опуса и разговоре са првацима балета Народног позоришта у Београду и Новом Саду, филмским и позоришним глумцима, ликовним ствараоцима, написе цењених археолога, историчара, критичара.
Уз поглавља преводне књижевности, у новије време, акценат је на радио-драми , где је направљена стална сарадња са носиоцима Драмског програма Радио Београда, али и на филозофији шаха, школи сатире, научне фантастике и стрипа.
Готово од оснивачке године, када је од стране уредништва , на челу са Миланом Р. Симићем, уследило трагање за концепцијом и „брендом“, „Наш траг“ су пратиле полемике није ли часопис елитистички, јер високе критеријуме за објављивање поставља и пред завичајне прозаисте, песнике, тумаче књижевности, археологије, историје, „игре краљева“. Испоставило се да је то био исправан кредо, јер после деценију и по, НАШ ТРАГ по оцени Народне библиотеке Србије спада у пет највреднијих књижевно-уметничких периодика у земљи.
 
Секција „Свет речи“ Гимназије Велика Плана
 
Нови јој је статус Удружење, јер је секција надрасла оквире и домете школских потреба и школских програма. У време кад жалосне статистике показују да је најчитанија статистика међу српским средњошколцима „Спонзоруше“ Маше Ребић, охрабрује „историја“ секције „Свет речи“. Основана пре девет година, она је неколико генерација гимназијалаца, а на првом месту младих дама, увела у свет врхунске литературе. На креативним радионицама, уз увежбавање јавног наступа и писања, чланови „Света“ проучавају најпре класике који су неоправдано изостали из школског програма, али прате најмодернију домаћу и светску литературу.
Осим што са тих часова настају одлични есеји, који су током година награђивани и на републичким такмичењима који би чак и на факултетима прошли са високом оценом, „ансамбл“ „Света речи“ је приредио неке од најинтересантнијих промоција у нашем граду. Они су портрете Јована Дучића, Хермана Хесеа, Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Јесењина, Оскара Вајлда, уклетих француских симболиста, Данила Киша,  вечери поводом Дана заљубљених, претварали у праве перформансе. Тако је било још од почетних година, када је од поеме „Фрагменти“ Ероса Елезија настала монодрама. Драмски импулси међу полазницима „Света речи“ су све снажнији, тако да су два ауторска сценска дела „Лутка у излогу“ и „Имаш права да знаш“ са тематиком борбе против трговине људима били прихваћени од шире заједнице и ресорних министарстава, чак и од појединих позоришних државних фестивала.
Смена генерација у „Свету речи“ се лако превазилази: гимназијалци који су у својој средњој школи на такав начин, под сугестијама проф. Јелене Златкове ушли у истраживачке воде лепих уметности, често и као студенти учествују у програмима, новим перформансима, или су макар верна публика свог „Света речи“.